Kreativci protiv algoritma

Socijalno odobravanje nije nov pojam, ono je duboko usađeno u našu prirodu. Nekada su to bile galerije, izložbe i direktni susreti sa publikom a sada su najpopularnije društvene mreže gde se vrednost stvorenog dela meri lajkovima. Ukoliko upadnemo u ovu zamku, traženje socijalnog odobravanja na bilo koji način može da izazove osećaj nesigurnosti.

Nije čudna pojava da umetnici odustaju od svoje vizije zbog manjka pozitivnih reakcija šire publike. Društvene mreže donose nove komplikacije u celom ovom procesu. Nije dovoljno stvoriti nešto što zaista vredi, potrebno je da se “dopadneš” sistemu/algoritmu koji odlučuje ko će videti taj rad.

Kao fotograf, svakodnevno se susrećem sa komentarima kolega, publike i klijenata, a tu je i ona doza samokritike. I dok pozitivna reakcija može da te uzdigne/nahajpuje, nedostatak iste ili čak negativna reakcija može da te spusti u najgore moguće stanje uma. Trik je postaviti jasne granice i razviti mentalnu otpornost. Ali kako?

Prvo je potrebno da shvatimo zašto uopšte tražimo socijalno odobravanje. Kao umetnici, stvaramo nešto što je deo nas, neka naša vizija i naše viđenje sveta. Često u taj stvaralački proces unesemo mnogo, baš mnogo emocija. I sasvim je prirodna želja da ostali dožive taj rad isto kao i mi, emotivno i pozitivno. Jer, istinska vrednost umetnosti leži u njenoj sposobnosti da izazove emociju, pokrene misao i inspiriše. Međutim, problem nastaje kada vrednost naših dela počnemo da merimo isključivo reakcijama drugih. 

Potrebno je da naučimo kada i kako da se distanciramo od tih reakcija, (što je poprilično težak izazov, pogotovo na početku) bile to pozitivne ili negativne reakcije. Ljude ne možemo kontrolisati, ne možemo naterati nekoga da mu se svidi naš rad. Ali možemo kontrolisati kako mi reagujemo na to. Vrlo je bitno da se fokusiramo na ono što nas je u početku inspirisalo da stvaramo, a u mom slučaju to je ljubav prema procesu. 

Mentalna otpornost dolazi sa praksom i promenom perspektive. Umesto da brojimo lajkove i komentare, treba da merimo koliko smo napredovali u samom procesu stvaranja. 

Da li ste u skorije vreme isprobali neke nove tehnike (a dodao bih da je novih tehnika bezbroj i toplo savetujem da ih isprobate ako već niste), da li su te tehnike doprinele napretku? Ako jesu, koliko? Da li ste Vi zadovoljni svojim kreacijama bez obzira na to šta kažu ostali? 

Ovo su samo neka od pitanja koja treba da postavljamo sami sebi, jer na kraju krajeva stvaramo za sebe. A dodao bih, koliko god bili sigurni da znamo sve, budite uvereni da je to jako velika zabluda i uvek postoji prostor za napredak.

Moramo biti svesni da svaka kreativna forma ima svoju dinamiku i svoju publiku. Ponekad rad koji je tehnički savršen ili emotivno snažan neće naići na reakcije kakve očekujemo. Ne zato što nije vredan ili dobar, već zato što publika možda nije spremna da ga razume ili prihvati u tom trenutku. To ne znači da treba da menjamo svoju viziju. Naprotiv, umetnost često zahteva vreme da bi se prepoznala i razumela. Kada ste se poslednji put zaista zagledali u neki rad, svoj ili tuđi? Kada ste poslednji put zastali i dopustili da Vas obuzmu emocije, da to delo ispriča i pokaže ono zbog čega je na prvom mestu i stvoreno?

U celom ovom procesu važno je oslanjati se na sopstvenu intuiciju i strast. 

Moj savet za Vas, kolege kreativci, umetnici, je da samo nastavite da stvarate. Potrudite se da svaki put nadmašite sami sebe, makar to bilo minimalno, ili nekome neprimetno. Cenite svoj napredak i stvarajte za sebe, ne za druge. Ostanite dosledni sebi i svojoj umetničkoj viziji. A kada dodje do kreativne krize, setite se svih trenutaka kada ste pomerili granice svoje kreativnosti. 

Nadam se da sam ovim kratkim tekstom uspeo da Vas motivišem i da Vam pomognem da nastavite dalje.