Kako me je fotografija zaludela?

Od kada sam bio jako mlad, samo dete, voleo sam fotografiju. Gledao sam stare porodične fotografije, na kojima je bio i moj deda koji je preminuo mnogo pre nego što sam se ja rodio. Istovremeno, moj otac je posedovao analogni fotoaparat kojim sam povremeno fotografisao, bez ikakvog znanja, tada je to bila samo igra. Dok sam odrastao, udaljio sam se od fotografije, upisao i završio medicinsku školu, provodio se i radio. Prošlo je mnogo godina, a onda sam upoznao svoju sadašnju suprugu i život je išao svojim tokom. Zaljubili smo se, počeli da živimo zajedno, venčali se… A onda je na svet došla i naša ćerka. Kao i svi ostali, balansirali smo između posla, porodice i društvenog života. Fotografija je i dalje bila u pozadini, neki davno zaboravljen san.

Jednom prilikom smo pričali o tome ko na koga liči, kao što to rade svi mladi roditelji, i tada sam spomenuo svog dedu, koga sam video samo na fotografijama. Izvadio sam stari album kako bih pokazao da ja jako ličim na njega. U tom trenutku mi je kroz glavu prošla misao: „Čoveče, kako bih ja ovo znao da nemamo fotografije? Koliko je ovo dobro.” Onda mi je sinula još jedna ideja: „Pa mi i dalje imamo taj stari Zenit, da vidim ja da li to čudo radi.” Preturio sam pola kuće da bih ga našao i, naravno, nije radio… Od onog silnog igranja, oštetio sam zavesicu… ups…

Tada sam odlučio da kupim svoj prvi fotoaparat, i to ne bilo kakav – „profesionalni”! Pretražio sam razne forume i grupe kako bih otkrio šta je to što meni treba. U tom periodu sam pravio neka čudesa od žice koja su bila izuzetno sitna, tako da se sve fino poklopilo – iskoristiću fotoaparat i za to. Na oglasima sam pronašao polovan fotoaparat u cenovnom rangu koji mi je odgovarao, pozvao i sve dogovorio. Istog dana sam išao da ga preuzmem. Moj prvi „profesionalni” fotoaparat, ej, kakav osećaj!

Međutim, sve ovo je meni bilo novo – kako se ovo čudo koristi? Tada je fotografija polako, ali sigurno, počela da mi otkriva sve svoje lepote. Što sam više učio i dublje ulazio u materiju, to sam je više voleo. (U medjuvremenu sam doživeo povredu noge a o tome možete pročitati ovde lukovicfoto.com/svi-mi-pravimo-greske)

Fotografija me je toliko zavrtela da nisam ni primetio kako je postajala sve veći deo mog života. Razmišljao sam o kadrovima, o svetlu, imao razne ideje za neke porodične fotografije… sve češće, sve intenzivnije. Dešavalo se čak i da sanjam kako fotografišem.

Nakon nekog vremena, i ljudi oko mene su to počeli da primećuju. Kako sam se oslobađao u ulozi fotografa, tako sam počeo da fotografišem upravo te ljude koji su mi bili bliski, a vremenom se taj krug ljudi širio. Nakon tri godine fotografisanja za sebe, dobio sam prvu ponudu za plaćeno fotografisanje.

Bilo je to baš venčanje, prvo pa muško, kako se kaže… Uf, kada se setim tog stresa… Da li sam ja dovoljno dobar da to uradim bez greške? Šta ako baš u presudnom trenutku napravim neku grešku? Ljudima te fotografije ostaju za ceo život – i njihovim potomcima. Mnogo premišljanja, mnogo sumnje – mnogo svega. Na kraju sam ovu ponudu odbio i rekao da je bolje da pronađu nekog iskusnijeg. Još neko vreme nisam prihvatao ponude, ali konačno je došao i trenutak kada sam bio siguran u svoje veštine i prihvatio svoje prvo venčanje.

Do tada sam već shvatio da je fotografija nešto čime želim da se bavim, način na koji želim da živim… Znao sam da je to – to. Fotografija nije postala samo deo mog života – pored porodice, postala je moj život.

Tada sam počeo sa planiranim ulaganjem u kvalitetniju foto-opremu, zaista profesionalnu, jer onaj prvi „profesionalni” fotoaparat je zapravo bio DSLR fotoaparat nekog nižeg/srednjeg kvaliteta.

Dok pišem o svemu ovome, sećam se kao da se sada trenutno dešava. I jako mi je drago što sam istrajao i što u nekim teškim trenucima nisam odustao. Drago mi je jer omogućavam drugim ljudima da sačuvaju uspomene, da nakon nekoliko godina prelistaju fotografije i sete se. Drago mi je jer će njihova deca jednog dana, isto kao i ja, pokazivati stare fotografije svojoj deci. Uspomene će se preneti generacijama koje dolaze i izazvati emocije.

Sa ponosom govorim „JA SAM FOTOGRAF”.