Svi mi pravimo greške

Sve je počelo kada sam doživeo prelom noge. Bio je to ozbiljan prelom a lekari su rekli da će mi trebati operacija. Nekom ludom srećom, zbog svoje tvrdoglavosti i upornosti uspeo sam da izbegnem operaciju ali proces oporavka je bio dug i iscrpljujuć. Više meseci sam bio vezan za krevet. 

Fotoaparat je samo tako stajao, skupljao prašinu, a ja sam hteo da fotkam. To me je izludjivalo. U prvom periodu sam ga samo prevrtao po rukama, uključivao/isključivao, fotografisao ćerku i suprugu ali zbog preloma nisam mogao da se skoncentrišem i da uživam. 

Kako je vreme prolazilo, sve manje sam obraćao pažnju na fotoaparat i na kraju sam odlučio da ga prodam. Mislio sam da je to to, kraj, više neću ni fotografisati. Postavio sam oglas i u roku od par dana neko ga je kupio. Istog trenutka sam osetio kajanje, ali, šta da se radi. Bolje da nekome služi nego da skuplja prašinu. 

Ponovo je fotografija otišla u neki zadnji plan. Bavio sam se oporavkom. Nakon nešto manje od godinu dana ponovo sam mogao normalno da hodam, bez ikakvih bolova, čak i da potrčim. Vreme je prolazilo, povreda zarasla, mišići su ponovo ojačali…ali ono kajanje je ostalo. 

To sam jednom prilikom spomenuo supruzi, tada je proslo oko 2 godine od kako sam prodao foto opremu. Njen odgovor je bio logičan i vrlo direktan „Kupi fotoaparat”. Istog trenutka sam seo za kompjuter i počeo da pregledam oglase, tražio sam nešto makar slično kao što sam već imao. 

Pregledao sam mnogo, baš mnogo oglasa i nakon nekih pola sata naleteo na jedan koji mi je bio jako zanimljiv. Pročitao sam opis i počeo da gledam fotografije. Svakom sledećom fotografijom sam bio sve više ubedjen da je to baš onaj moj fotoaparat koji sam pre dve godine prodao. 

Uz aparat se prodavao i stativ i tri objektiva, blic, ranac, čak i svi filteri koje sam imao. Odmah sam pozvao broj i video da ga već imam upisanog kao „Kupac Canon Bg”. 

To je to, znao sam! To je bre bila moja oprema! 

Dogovorili smo se vrlo brzo i već sutra sam išao u Beograd da sve to kupim. Čovek se selio u Austriju i pošto nije hteo da tegli opremu, odlučio je da proda. 

Šta treba da se poklopi da sasvim slučajno kupim sve ono što sam pre dve godine prodao? Sudbina zvuči malo bezvezno… 

Bio je to fotoaparat nekog srednjeg ranga, sada već poprilično prevazidjen i zastareo, ali ja sam ga obožavao. Ne mogu ni da vam opišem koliko sam tada bio srećan. Ljubav prema fotografiji nikada nije nestala, još iz detinjstva je tu, a ovo što se dogodilo je samo potvrdilo da sam na pravom putu, da je fotografija ono čime treba da se bavim.

Vama koji ovo čitate i stigli ste do samog kraja, poručio bih da ne odustajete od svojih snova jer vrlo lako mogu da se ostvare, možda i sasvim slučajno.